Trg galerija

Prvobitni trg formirao se u periodu izgradnje Novog Sada posle Prvog svetskog rata, kada se grad intenzivno razvija i gradi u stilu moderne. Sudeći prema planu grada iz 1933. godine, trg je zamišljen kao poslovni centar. O tome svedoče i zgrade Berze i „Habag“-a, nosilaca privrednog života u gradu. Na trgu se nalazio i lepo uređen park, sa cvetnom alejom okruženom drvoredom. U periodu naglog razvoja Novog Sada, posle Drugog svetskog rata, probijanjem Bulevara Maršala Tita, današnjeg Bulevara Mihajla Pupina, presečen je pristup od trga ka saobraćajnicama sa kojima je činio komunikacionu celinu. U međuvremenu, 1947. u zgradi Berze počela je sa radom Galerija Matice srpske, a 1961. završena je gradnja i svečano je otvorena Spomen-zbirka Pavla Beljanskog. U zgradi na uglu obližnjih ulica Vase Stajića i Mike Antića, 1974. je otvoren i treći muzejski prostor, Galerija likovne umetnosti – poklon zbirka Rajka Mamuzića. Mali je broj kulturnih metropola koje mogu da se pohvale činjenicom da na razdaljini od nekoliko desetina metara imaju koncentrisane tri tako ugledne ustanove, tri umetničke kolekcije čiji fondovi predstavljaju celokupnu istoriju srpske umetnosi novog doba: Galerija Matice srpske obuhvata period od XVII do XX veka, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog prvu polovinu XX veka, a Mamuzićeva kolekcija period posle Drugog svetskog rata. Moglo bi se reći da ova tri muzejska prostora predstavljaju lokalnu varijantu „muzejske milje“. Njihova fizička blizina i programski kontinuitet značajan su preduslov za kreiranje zajedničkih aktivnosti, kao što su tematski povezane izložbe, filmske projekcije, promocije, otvaranja izložbi, kao i stručna vođenja posetilaca. Konačno, treba spomenuti manifestaciju „Noć muzeja“ tokom koje je u 2009. godini kroz ova tri muzeja prošlo oko 20.000 posetilaca. Pored povremenih izložbi i pratećih manifestacija i njihove stalne postavke moderno su koncipirane pa uz umetnički poseduju i značajan edukativni potencijal. Jasno je da izložene vrednosti premašuju lokalni nivo i one su odavno prepoznate kao bitan kulturni činilac celokupnog regiona.

Konačno, treba reći da su kolekcije smeštene u tri arhitektonski atraktivne zgrade koje bi svakako predstavljale izuzetnu vizuru da je trg zadržao svoj nekadašnji izgled. Naknadnom urbanističkom intervencijom odobrena je gradnja poslovne zgrade koja je presekla komunikaciju od Spomen-zbirke Pavla Beljanskog do novog Bulevara. Tako je trg dobio svoje lice u vidu tri muzejska prostora, kao i naličje u vidu zadnjih fasada nekoliko poslovnih zgrada. Jedini segment koji podseća na raskoš nekadašnjeg, predratnog trga je park sa gusto zasađenim, sada preterano izraslim drvećem. Ostatak prostora namenjen je parkiranju i kantama za smeće. Neko vreme, jedan parkirani automobil je imao i stalnog stanara, sve dok vozilo nije izgorelo. Ovakvo okruženje nam pokazuje da živimo u svetu izraženih suprotnosti i sukobljenih zahteva koje postavlja potreba očuvanja tradicije i kulturnih potencijala nasuprot svakodnevnim potrebama jedne urbanizovane celine. Sve to ne sme biti razlog za mirenje sa situacijom. Prostor trga sam po sebi predstavlja jedinstven urbani potencijal, ali sasvim drugačije namene od one koju sada ima: on treba da postane mesto koje može da živi zajedno sa muzejima koji ga okružju, ali može da ima i sopstveni život, ništa manje uzbudljiv i sofisticiran od života koji se odvija iza dostojanstvenih muzejskih fasada. Otvoreni prostor je pozornica, koncertni podijum, mesto susreta, trgovište, igraonica, izložbeni prostor za ambijentalnu skulpturu, prostor za poneku klupu i fontanu. Utoliko poželjiniji, što se nalazi u samom srcu grada, a ipak odvojen od stambenog gradskog tkiva. Malo je znakova da je neko do sada razmišljao o tome kako bi automoblima bilo sasvim dobro i u podzemlju trga. Gradnja podzemne garaže na Trgu bila bi preduslov bez kog njegovo suštinsko jedinstvo sa okolnim muzejima nije moguće. Sa druge strane, Trg bi mogao da primi neke od prostora koji nedostaju u samim muzejima: muzejsku knjižaru i prodavnicu suvenira i kafeteriju koja bi muzejskim posetiocima služila za predah. Sve ostale funkcije formirale bi se kroz programe koji se mogu planirati tek oslobađanjem celokupnog prostora i njegovim parternim uređenjem. Ideja o promeni namene Trga i njegovom uređenju nije nova, a nije ni nerealna. U gradu koji je ostao bez svojih trgova, jer su svi pretvoreni u parkirališta (osim glavnom gradskog trga), neophodno je u kolektivnu svest stanovnika vratiti misao da su prostori u centru grada suviše dragoceni da bi služili za parkinge i odlaganje smeća. Kao i glavnu gradsku zonu, trgove treba vratiti pešacima, a posebno Trg galerija koji bi time dobio i niz drugih, visokokvalitetnih sadržaja.

 

.