Umetnička dela iz kolekcije

Milan MILOVANOVIĆ
Pogled na Avalu (1909)


Temeljno likovno obrazovanje u najuglednijim umetničkim školama tog vremena u Minhenu i Parizu i umetnička klima tih sredina trajno su opredelili Milana Milovanovića da svoju umetnost zasnuje na impresionizmu. Slikao je on i portrete, aktove, figuru i kompoziciju, ali mu je, kao i ostalim slikarima zainteresovanim za problem svetlosti, predeo bio najbliži. U njegovoj slikarskoj ostavini ima nekoliko vrednih radova inspirisanih drugim motivima, ali je u predelu pokazao svoje najlepše slikarske osobine i dostigao najviše likovne vrednosti. Jedna od takvih blistavih slika je Pogled na Avalu. Vreme između 1907. i 1910. godine slikar je proveo uglavnom u Južnoj Srbiji, Makedoniji i na Svetoj Gori slikajući, proučavajući spomenike srpske kulture u oblastima pod Turcima, kopirajući freske i restaurirajući slikarska dela. Povremeno je dolazio u Beograd. „Milovanović je ophodio sa slikarskim priborom obale Dunava i Save tražeći, ponovo uz vodu, željene motive. Najlepši je niz malih pejzaža iz 1909. i 1910. Iznad svih, po lepoti stoje dva Pogleda na Beograd, iz zbirke Pavla Beljanskog, koji su nekada sačinjavali celinu, jednu sliku koja je u zlehudim vremenima okupacije rasečena. U njima je, kao sećanje, prostrujao dah proletnjeg Koroa. Suptilnost lakih namaza četkicom ravna je veštini daleke sabraće iz Japana, a tiha melodioznost kolorita prepričava sneno stanje umetnikove osetljive duše”, primetio je Vojislav Đurić. Po načinu realizacije, mekoti poteza četke, polutonovima, harmoničnoj upotrebi svetlosti, delo se zaista vezuje za pariske motive nastale uglavnom pri kraju slikarevog boravka u francuskoj prestonici. I dok je na pariskim slikama, kao i onim nastalim u Beogradu u vreme kad i Pogled na Avalu, motiv smešten u centar platna, ovde je nebo koje zaprema gotovo polovinu prikaza tako dominantno svojim likovnim vrednostima da vrh Avale ima gotovo sporedan značaj.

Milan Milovanović