Autori iz kolekcije

Nedeljko Gvozdenović
(Mostar 9. mart 1902 – Beograd, 31. januar 1988)


Od „malog provincijalca”, kako je znao da kaže za sebe, voljom, znatiželjom i velikim darom, ličnim obrazovanjem i upornošću, postao je sinonim za slikara intelektualca, a svojom smirenošću, odmerenošću i otmenim izgledom zaslužio je epitet markiz, kako su ga često zvali. Prvi susret sa velikom sredinom (galerije, muzeji, značajne ličnosti) doživeo je Gvozdenović u Minhenu, gde mu je znanje nemačkog, uz francuski i italijanski pomoglo da se snađe. Umetničko učenje započeo je crtežom (u privatnoj internacionalnoj školi Hansa Hofmana, 1922/24, samo je crtao), a tokom života ni jedan materijal mu nije bio stran: ulje, akvarel, pastel, tempera, gvaš... Bio je poklonik materije u likovnom postupku i interesovalo ga je na „koji način bilo boja, bilo grafit, bilo tuš, razređen ili čist, mogu pod pritiskom instrumenta koji drži(m) u ruci ostvariti željeni kvalitet”. A željeni kvalitet je bio ravnoteža, hromatska zvučnost i ritmička preglednost slike. Slikarstvo je poziv kome je Gvozdenović bio predan svim svojim bićem. Otuda i njegova povučenost i usamljenost. Najomiljeniji ambijent bio mu je atelje: štafelaji i zategnuta platna, raznovrsni materijali na kojima se i s kojima se radi, knjige i muzika, njegova misao i razmišljanje, a omiljene teme: predeo i pejzaž, mrtva priroda, figura u enterijeru, enterijer s raznovrsnim i običnim predmetima, ptice, u određenom periodu socijalni ambijenti, paravani. Uvek je polazio od realne datosti, predmeta. Služio mu je kao podsticaj za igru masa u slici, ritmova, kretanja, boja – prevashodno valera. Gvozdenović je bio osetljiv kolorista, ali ne „žestokih boja, sudara, dramatičnih tkanja bojenih zona”. Na njegovim slikama, kako je zapisao Mića Popović, bojene površine se ne sudaraju, nego se usaglašavaju i teže monohromatskim harmonijama. Zato se Gvozdenovićeve slike pamte kao plave, zelene, crvene, žute, mrke... Za Pavla Beljanskog vezivalo ga je dugogodišnje iskreno prijateljstvo.